"U ognju gorin, studen ki led
Na put san postavjen a ne znan di gren"
blatski tezak

Gospe moja,.... gruba ti je Ruta i Asinac. Evo i sad se najezin, ispecin, zasuzu mi oci, namrgdin se i opcenito bi izriga, kad promislin kako su gorki. Grubo, grubo gorki. Nemilosrdno i za neopisat. Zato nikad necu zaboravit, kako san na jadovite jade popi Rutu oli Asinac, ne sjecan se vise, kad san ono ima guje. Mora san jerbo mi mazanje trbuha sa kvasinon od Despija ni pomagalo u istjeravanju tog fizickog napasnika. Ma i ni to sad nika prica za govorit ovako javno priko ovih skatulastih foji, da se ne bi kome zgadili. Pa da ih ne daj boze, ne bi hotili vise citat. A moran priznat da bi to bila velika sceta, pogotovo kad se sad paricavaju izac u novon azuru. Ma kvragu sve, isto cu napisat pet sest rici akonto tega. 
Kad san bi od nikih desetak godisc ( mozda i manji ) najedan put san izgubi apetit. Za rec posteno, nikad ga nisan vele ni ima. Nisan moga jist, bila mi je muka, a i ono malo sto san uza izist, nista se ni capavalo. Mali, mizeran, nevojan i desperan. Djecji pisac Ratko Zvrko bi to nazvaGrga Cvarak Babina dijagnoza je bila: Ovi van je mali capa guje. Mater se odma opesla da ih nisan capa njima, nego sebi, i da bi tukalo stogo po hitno ucinit. Naravno da ni hotila da jon prvi sin ostane zahumeren, kad se je mlaji sin vec onada vidno razvija Nista vaja odma provat sa Ruton oli Asincon opet je baba bila prva u odabiru lika. Jan tada nisan zna sto to znaci, ali san ubrzo dozna. Kad san to pokusa popit, odma mi je svo ditinjstvo dobota priselo. A do tada je bilo moglo bi se rec bezbrizno. Da popit gorku Rutu oli Asinac, ni cit. Oli ste poludili, ovo me hocete ubit, otrovat. Ne volite me vise, sad van je drazi Tomislav. Jan to ne cu popit taman me sve guje ovega svita izile. Bauka san jan tako po kuci i susistvu ( jerbo bi bi uteka i na dvor od muke ). Hoti san utec i u goru, priko mora, da me ne capaju soton gorcinon od trava. Otac, mat, obe babe cilo susistvo me nagovaralo da neka ne cinin monade, da ce nan se judi smijat. Da to ni dobro za famiju. U zadnju me je otac prisvadi jer mi je reka: Ako ostanes mali i nevojan, ako zahumeris svak te moze zaj.....,. Ko bilo ti moze dat dvi po gubici, nabit te noga u guzicu, nabaketat te koliko hoce i kako hoce. A ti se neces moc obranit. Neces moc stat impijo za toliko stvari. Jan san se tada zamisli a on je nastavi govorit. Govori je da isto tako ni sve u snazi i forci. Da ne moras uvik bit ni grdosija. Vaja nastojat bit i pametan. Mozes bit i manji ali pofodran s razumon, postenjen, casti. Pa se ni u takvega ni lako intrigavat. Najvaznije je da cejad imaju respeta prima tebi. A za to vaja bit cestit, vajan covik. 
Nisan vise moga trpit nego san zacepi nos, zatvori oci, namisti se i popi tu gorku, najgorciju Rutu oli Asinac. I prezivi. Ocisti se guja, naresta i nisan osta zahumeren ( baba je u nastavku price forsirala zbacena jaja ). A za bit covik, to jos uvik nastojin koliko mogu. I pogotovo danas kad iman svoju famiju, ode di me je zivot doni. Sto utjece na to moje nastojanje.

o o o 

Sparala je teroristicka granata u Madridu i Bagdadu ( govoru da ce jih bit jos okolo ). Kostale su se dvi Haske optuznice u Zagreb, a partili dva generala za ono iza Oluje,( jer je Oluja bila casna i opravdana ). Premijer nan se pokloni Kamenom cvjetu, zrtvama ustaskog rezima u Jasenovcu ( nikad se ne ponovilo ). I sto cu drugo nego promislit i rec. Zlocin je zlocin. Zrtva je zrtva. Zlo je zlo, a bol je bol.

Iz ovog mog iseljenickog ali i opceg kontanja stvari, ja ne virujen u drzavni patriotizam. I ne prihvacan ga u svojen svjetonazoru. Virujen i prihvacan samo iskreno i cestito domoljublje. Sto ne poznaje ideolosko politikanstvo,bilo koju vrstu rezima, maliciju, interes, zlocin. Domoljublje dozivljavan ki vjecni zalog svog izvorista i postojanja. Domoljublje sto je dil vlastitog ponosa i ljuske obaveze.
Zivin u slobodnoj multikulturalnoj zemji. Demokratskoj po vridnostima drustva. Za koju se nadan da ce postat Republika, i da ce ona u nikin stvarima bit jos boja. A da ce razni doseljenici ki sto san jan tome doprinit. Zato cu jos jedan put ( ponekad se oprosti ponavjat ) parafrazirat novinara Zeljka Zuteliju. On je u svojon knjizi zapisa o Domovinskom ratu, Croatia bez filtera ( iman je s posveton ) zapisa ovo. 
Da nisan bio nikad prije u ovome bih ratu i zbog ovog rata postao Hrvat. Ali ne zbog vatrenog plesa nacionalnih barjaka, domoljubnog revanja ili infarktaskog pridrzavanja za srce dok svira himna, nego zato sto u doba velikog stradanja svog naroda zelim biti s njime.Ne mogu razmisljat brodvejski, kozmopolitski, a kvariti hrvatski.
Ki danas iseljenik, sutra mozebit povratnik obicni mali covik s nadom dozivljavan ove nove, jace, demokratske, pravne fundamente Hrvatske. U kojon ce sve zrtve Vukovara, Skabrnje, Gospica, Knina, Dubrovnika bit duzne veceg postovanja i obaveza. Zato govorin.
Nikad i zanista necu zanjekat svoje porjeklo. Ne poradi bandiri, nacionalnog baukanja i revanja. Ne ni poradi iscanja srca kad svira himna.Nego sto znan ko san i odakle san. I sto san ponosan na to. Pa hocu disat hrvatski, a razmisljat brodvejski, kozmopolitski, slobodarski.

Zdravi i veseli bili, vas Mate! 

Ova e-mail adresa je zaštićena od spambota. Potrebno je omogućiti JavaScript da je vidite.