NEĆE NIKO 'KO NE MI...
Kad san bi mali, a i malo veci, ma ne puno veliki uza san se obuc u ministranta. To se je naravski podrazumljevalo jer me je baba vodila u crikvu, a i uci san svirat klavir u casnih i predstavja san isto uvik za Bozic. I tako ki ministrant sluzi san puno misa nasem staren dobren Dumivanu i pok.don Ivi Bršćanu, Bog mu da pokoj dusi. Baba (ode mislin na Jaku, ona mi je od matere) sedila je uvik na istom mistu u istoj klupi blizu kolone, na desnoj strani ku oltara Srca Isusova. i uvik san je moga vidit, neka san bi mali kako me gleda i prati da se nebi slucajno poce gambat sa drugim ministrantima , da se ne bi poce nedaj boze hihiscat ili stogo drugo. Jan san to zna jer bi mi uvik to bila rekla, oliti jos gore ispotezala za bafe ko nisan uspi cilu misu bit dobar i onaki kako to Bog zapovida. Ma mi je isto tako uvik davala za sladoled i jubila me pogotovo iza velikh svetaca kad bi hodili za precesjunom.
A uvik smo hodili, moj rojak Neno i jan ( brat Tomislav ni jer je bi mali a kad je naresta ni hoti) pogotovo za svetu Vicencu, Veli petak i Tilo slavno, dobota san zaboravi spomenut Velu gospu (oli mi se spalo iza precesjuna). I onda mi je ostalo nisto u pameti sto se je uvik najvise dogadjalo za svetu Vicencu.. Dumivanovo citanje imena judi iz Australije i ostatka svita sto su slali solde na cast i zagovor nasoj nebeskoj zastitnici, svih blacana ma di bili. Onako malen mi ni bilo jasno zasto se moraju citat sva ta imena sto su bila ista i po prezimenima i imenima ki ona u Blatu, a ona se ne citaju. I dok sam na pocetku mise bi dobar i sluzi Dumivana kako gre i kako vaja, tad bi se dok se to citalo, vec u dosadi poce vrtit, kolutat ocima i zihat. A najgore mi je bilo jer san zna da to baba gleda i da mi paka nece dat za sladoled ili bombone nego ce me notabene jos i ispotezat za bafe, onako jidna. Jer stoce jon rec prijatejice, kakvi san jan to ministrant. Cinilo mi se je neposteno da se ti judi spominju a oni sto su u Blatu ne. A znas da i oni dadu lemozinu svetoj Vicenci i jos je jubu i gredu jon za precesjun i one male se obucaju u koludrice.
Ma san paka kasnije shvati uz jos tolike druge stvari u zivotu, zasto to tako mora bit. Prvo jer je Dumivan bi posten i hotije rec svima koliko je solad primi da se ne bi paka stogod krivo govorilo po selu. A drugo jer su ona cejad iz svita hotila bit barenka na taj nacin sa nama sto smo bili u Blatu. Spominjala su se njihova imena, pa in se valjda paralo da nisu islica zauvik nego da su jos tu, da su prisuti u sjecanjim onih sto su ostali. Ja neznan jeli me razumite, ma van je to jedan interesantan i smisan osjecaj kod judi sto zivu vanka svog rodnog mista. Vanka si, ma bis opet voli da si tamo di su tvoji. I to tako generacijama, godinama, a nedaj boze i ubuduce. I sto sad ? Sto ucinit da to bude manje smisno a vise osmisljeno. Kako ucinit da nas se pamti po nicemu ( jer je u redu da nas se pamti) i da to ni kako ti bilo. Nista, vaja nan se movit, jer nece to niko ucinit, ko ne mi sami. E,... mi!
Lipo vas je bilo vidit ( mene jos ni bilo ode) prin dobota desetak godisc kako ste dosli onako u velikem broju na proslavu dvista godic nase svete Vice. I bili smo zajedno , i znalo se je da ste tun, nisu se trebala citat imena, ko ne onih sto su po vama poslali koji solad (uvik se posaje, a i zlata) i svi skupa smo slavili. Ma je vajalo pocat put nazad svojen zivotu, sa sjecanjima i uspomenama sto nas drzu. Ovo sad spominjen i sebe jer san i jan u medjuvremenu dospi u ovu lipu i daleku zemju.
Nakon tega je sve pomalo utihlo, a evo stvorili su se jos i niki nepotrebni nesporazumi. Oni ( mislin Organizacija ) su obavili svoje kad je tukalo obavit i nisu nas zaboravili. Peskali su stin, bit ce doduse i koji punat ( jer se slavlja uvik najboje honoriraju ) jer je to tako u zivotu, mislin politici.
Iza su se capali svoga posla jer se ne moze uvik zivit na lovorikama, nego vaja mislit kako ce zivit ova Opcina, sto su nan je vratili nakon dobota cetrdeset godisc. Da ne pade komu napamet je opet vazest kad bi se vidilo da mi to nismo u stanju vodit. A u ten poslu ni uvik vrimena jos i mislit na one sto jih ni, ono ne barenka svaki dan. I ni jin se za cudit, nego to tuka razumit, hoces- neces.
Dobro! Primu oni nas lipo, ono priko lita, kad se dojde u vecem broju. Zazove se cejad u Opcinu na primanje za iseljenike pa se onako prijateljski (ne uvik) razgovara sto se misli i di su brodi. Kakvi su planovi, smjernice, ambicije, problemi. I mi njima recemo sto nas muci. Kako ni javnog nuznika u Blatu (a bilo ih je pet-sest kad se islo ca) i kako mi u stvari nismo iseljenici nego smo svo vrime Doma samo sto ne izahodimo svaki dan iz kuce, pa se ne vidimo.. I jos drugih puno pametnih stvari. Njanke jedna ric da nas se pamti. A bilo bi u stvari takvih puno drugih stvari za rec. Da ne buden lin nabrojit cu samo nike:
Mozda bi bilo dobro pokrenut inicijativu za Ljetnu skolu Hrvatskog jezika i kulture, za ovu dicu i unuke
Mozda bi bilo dobro pokrenut inicijativu za pravi drustveni i kulturno-sportski susret blaskih iseljenika u okviru Blatskog ljeta.
Mozda bi bilo dobro pokrenut inicijativu za postavljanjem memorijalne ploce ili skulpture povodom osamdesete godisnjice velikog ekonomskog egzodusa iz Prigradice.
Mozda bi bi bilo dobro pokrenut inicijativu sa realizaciju Parka iseljenika.
Mozda bi bilo dobro pokrenut inicijativu i nac suradnike za izdavanjem jedne prave monografije o Blacanima u Australiji.
Mozda bi bilo dobro i pametno boje se povezat sa ostalim udrugama Blacana u Hrvatskoj zbog ppotpore i zajednickih interesa.
Mozda bi bilo dobro zajednicki dobronamjerno i osmisljeno sudjelovat u privrednom i drustvenom razvoju Blata.
Toliko bi tega bilo dobro ucinit, ma ko ce to? Opet ponavjan, niko ko ne mi.
Zato bi lipo tukalo da i mi kogago primimo, zazovemo da nan dojde u vizite, bas evo u ovo vrime oko svete Vicence, ona nan je uvik bila prva. Pokladi su jos malo iza nas a i sto ce nan
zaje....a. Vaja nan se capat posla. Donkle, koga? A koga ces ko ne potestata. On je glava svega. Evo dobili smo i novega, pa neka covik dojde, dohodili su i drugi. Lipoga se pozove , covik ce razumit, pametan je, profesur je i to od fiskulture (u zdraven tilu, zdrav duh), pa ce mozebit doc. A sto nebi dosa. Oli mu to ni posal. Vidice malo Australiju, one poznate znamenitosti. Opera house., Harbour bridge u Sydneyu, novi arhitektonsko kontroverzni Federalni trg u Melbournu. Vidit ce nasu cejad , predstavit se, upoznat
se, obac. Naslikavat se i vratit se Doma.
A mi bi smo mu onako iza BBQ-a u vrtlu nakon sto bi se najili i popili dvi-tri zivje bevande, rekli ove nike stvari sto bi mogle bit od obostranog interesa i koristi., i izgladit ove probleme. Oli nismo svoja cejad. On bi naravski klima glavon i obeca da ce ucinit sto moze, jer to tako gre. Mi bi mo ga isto tako lipo ispratili i pricekali malo za vidit jeli se stogod pokusalo ucinit i sto se je
ucinilo. Ne mora se sve od prve, pomalo, kad nas opet onako primu priko lita. A ko se nista ne ucini, pa pocet popravo
režat, prigovarati i upirat, ma se nikad ne svadit, Boze sacuvaj. Jer ko ce
onda dohodit Doma, i mozebit se i vratit, ko ne mi.
Zdravi i veseli bili pozdravlja vas vaš Mate!
Ova e-mail adresa je zaštićena od spambota. Potrebno je omogućiti JavaScript da je vidite.
Nap.Urednika
Dragi Mate tj L.Padovan, obeća san ti ovo darovat i evo prilike
da to sad i ispunim.
Tvoja nova e-mail adresa: Ova e-mail adresa je zaštićena od spambota. Potrebno je omogućiti JavaScript da je vidite.
Pošćer zna put.